СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ДУНАСЕЧУЈУ
Храм у Дунасечују изграђен је 1759., док је барокни звоник подигнут 1795. године. Ентеријер одговара православним канонима. Сачувана је Чарнојевићева плаштаница из 1706. године (!), као и десетак богослужбених књига штампаних на руско-словенском језику у Кијево-печерској Лаври. Садашњи неокласицистички иконостас, из 1908. рад је Печујца, Едварда Калмана. Црква слави Пренос моштију Св. оца Николаја (9. мај/22. мај). Поткрај 11. столећа, за време владавине византијског цара Алексија Комнина, пред надирањем Турака-Селџука, пренете су мошти Чудотворца из Мирликије у јужну Италију у град Бари – где се и данас чувају.
Храм се налази у средишту комплекса у чији састав улази зграда (бившег) парохијског дома, (бивше) српске вероисповедне школе. Односно, надгробни споменик владике Максима Гавриловића, задњег Печујско-мохачко-сечујско-сигетског епископа који је пренимуо 1732. у Сечују – а сахрањен је у негдашњој цркви-брвнари. Ту је и биста Арсенија III Чарнојевића, као и липов гај са крстом.
Патријарх Арсеније Трећи је пет година (1697-1702) столовао у барањској вароши на Дунаву. Лета Господњег 1700. у Сечују је одржан црквено-народни сабор, на ком је учествовало десет српских црквено-великодостојника. Током сабора је рукоположен за епископа цетињско-црногорског, Данило Петровић-Његош (јунак „Горског вијенца“). Патријарх Чарнојевић је у Сечују намеравао подићи манастир, основати гимназију, отворити штампарију. Међутим, владар Хабзбуршке царевине, Леополд I му је доделио у Даљу нови посед.
Према статистичким подацима Карловачке митрополије год. 1900. Сечују је имао 129 српска дома, док почетком 21. столећа остало је тек 2 српске куће. Топоним „Рац-Мала“ [српска градска четврт] подсећа да је овде некада живело више стотина Срба, који су током треће деценије 20. века, малтене, сви оптирали у КСХС, потоњу Југославију. На једном од сечујских брежуљака, на Владичином брду, умире српско гробље. Седамдесетак надгробних споменика чува презимена негдашњих Сечујаца (земљорадника, занатлија, домаћица, деце и оних који преминуше у цвету младости): Апарац, Бановић, Бебић, Бољарић, Божучанин, Бугарић, Вулетић, Давидовић, Десанчић, Димић, Ђенић, Ђукић, Јевремовић, Јовановић, Ковачевић, Куртешан, Латинчић, Марић, Мијатовић, Пандуровић, Параносић, Плавшић, Поповић, Радивојевић, Ратковић, Рашић, Ристић, Субота, Топонарски, Тупенарац, Туцаковић, Ћићић, Увалић, Угљешић, Шмрчак, Шмрчковић ...
Архивску грађу (1779-1944) негдашње сечујске православне црквено-школске општине чува Архива Епархије будимске у Сентандреји. Фонд садржи 85 књига и 6 кутија списа (!). Зграда сечујског храма је у веом трошном стању и вапи за (генералном) обновом. Позитивно је што на „кермез“ долазе (и) потомци сечујских оптаната.
