БЕСЕДА НА ВИДОВДАН

Изузетна је част стојати у Будиму испред Деспотове палате (Bp., Országház utca 9. sz) и држати беседу на Видовдан. Макар - и виртуелно.

Царску лавру, манастир Манасију, називају још и Ресавом, по истоименој речици која кривуда рудницима богатим крајем. Бедеми и куле као да скривају утврђени средњовековни град а не манастир. Међутим, то је време првих деценија 14. столећа, када српска држава постепено измиче пред надирањем Турака-Османлија. Храм је опточен мермерним плочама, штити га бакарни кров, а украшава пет купола. Унутрашњи зидови су живописани дивним фрескама. Изнад улазних врата, која воде из припрате у наос, насликане су Душе праведника у руци Господа Бога. У певници су живописани Свети ратници. Исуканим мачевима бране хришћански свет. Њихови ликови зраче мушком лепотом. Са једног од ступова посматра нас ведрим, ренесансним погледом Архангел Михаило. Свугде где је сачуван живопис подлога је византијско плаво, ореоли пак сијају златом. Иконостас је новијег датума, што сведочи, да је манастир током векова много пута страдао.

На криторској фресци је приказан Стефан Лазаревић Високи (српски кнез: 1389-1402, деспот: 1402-1427). Син косовског мученика Лазара Хребељановића, и кнегиње Милице показао се веома способним владаром. Београд у њего доба постаје први пут српска престоница. Након Деспотове владавине Србија полако одлази у ропство и мрак, да би васкрснула у борбама које ће се водити у далеком 19. столећу.

У манастиру Манасији се налазе и рушевине Ресавске школе - ту монаси преписиваше и илуминираше књиге. Сам Деспот Стефан, како нас обавештава његов биограф Константин Филозоф, био је веома образован човек. Историја српске књижевности Га памти као аутора „Слова љубве“ (1409), и дела „Ове речи писане бише на стубу мраморну на Косову“ (1404):

Човече који на српску земљу ступаш,

придошлица јеси или који си ту,

ко си и шта си,

када приђеш на поље ово,

које се зове Косово,

и по свему видиш пуно костију мртвих,

затим и с њима камену природу,

мене у облику крста и са тим знаком

посред видиш усправно како стојим,

да не прођеш, и не превидиш

(...)

као неки добри пастир и вођа

мудро јагањце разумне приводи

у Христу скончати добро,

у страдању венац приме,

вишње славе учесници да буду.

И тако сагласно много безбројно мноштво,

заједно с добрим и великим господином,

храбром душом и вером најтврђи,

као на ложницу красну

у многомирисно јело,

на непријатеље устремише се,

и правога змаја згазивши,

умртвише звера дивљега,

и великога противника,

и неситога ада свеждерца,

да речем Амурата, и сина његова,

аспидин пород и гујин,

штене лавово и василисково,

но с њима других не мало.

О чудеса божјих судова,

ухваћен би племенити страдалац

рукама бесаконим агаранским,

и крај страдању добра сам прими,

и мученик Христов бива

велики кнез Лазар.

Не неко други посече њега,

о љубими,

но сама рука убице тога,

сина Амуратова.

И ово све речено сврши се

године 6897[1389],

месеца јуна 15. дан, у уторак

а час је био или 6. или седми

не знам – бог зна.