РИМНИЧКИ СРБЉАК – СЕЧУЈСКИ ПРИМЕРАК
Сечуј, храм Преноса моштију Св. Николаја Мирликијског, десна певница, педесетак литургијских књига – једна од њих је: Римнички Србљак.
Србљаци су богослужбене књиге које садрже службе посвећене српским светитељима. Српска црква је у 18. столећу, све до забране царице Марије Терезије, књиге набавља из Русије. Разлог: прибојавање унијаћења. Међутим, у руским Минејума (књига месечник) нису постојале службе српским светитељима, изузев Св. Саве Српског.
Раковачки јероманах Максим је успео да окупи до тада највећи број средњовековних служби посвећених Србима светитељима. Књиге је под насловом: Србљак угледала светло дана Лета Господњег 1714. Синесије Живановић, епископ арадско-јенопољско-великоварадински (1749-1768) године 1761. дао је штампати, пополарно названи Римнички Србљак, који ће у другој половини 18. века служити (и) као уџбеник, из ког ће се учите биографије знаменитих Срба.
Римник – данас румунски град са сто хиљада становника: Ramnicu Valcea / Рамнику Валча. Налази се у задапном делу Влашке, у Олтенији. Валча је котлина коју ствара река Олт, у средишњем делу свог тока. Западно и источно од града пружају се Карпати, док путеви воде ка Трансилванији и Мунтенији, источном делу Влашке.
Детаљније о књизи: Писана је на руско-словенском језику. У уводу су дате информације „о штампању: У време архиепископа (митрополита карловачког) Павла (Ненадовића); залагањем епископа Синесија (Живановића); у епископској штампарији, у Римнику; oд Стварања света год. 7269, односно, oд Оваплоћења Господа год. 1761. Књига почиње, попут осталих, са православном дефиницијом Свете Тројице, а завршава се реченицом: „Конец и Богу слава.” [изговор: Кањец и Багу слава.]
Следи Оглавленије, тј. Садржај. [У виду табеле да буде прегледније.] Службе светитеља су дате према црквеном календару (од септембра до августа.)
ПРЕПОДОБНИ СИМОН (Немањић, Стефан Првовенчани, краљ – 24. септ.)[1]
СТЕФАН ШТИЉАНОВИЋ (заповедник Шиклоша и Валпова, „деспот“ – 4. окт.)
СТЕФАН БРАНКОВИЋ СЛЕПИ (деспот – 9. окт.)
АРСЕНИЈЕ СРЕМАЦ (архиепископ – 28. окт.)
МИЛУТИН НЕМАЊИЋ (краљ – 30. окт.)
СТЕФАН ДЕЧАНСКИ (Немањић, краљ – 11. нов.)
УРОШ НЕЈАКИ (Немањић, цар – 2. дец.)
ЈОВАН БРАНКОВИЋ (деспот – 10. дец.)
СВ. САВА (Немањић, први архиепископ српски – 14. јан.)
МАКСИМ БРАНКОВИЋ (архиепископ – 18. јан.)
СИМЕОН МИРОТОЧИВИ (Стефан Немања, велики жупан – 13. фебр.)
ЛАЗАР ХРЕБЕЉАНОВИЋ (кнез – 15. јун)
ПРЕПОДОБНА АНГЕЛИНА (БРАНКОВИЋ, деспотица – 30. јул)
Илустрације је радио непознати гравер по цртежима Стефана Тенецког. Тенецки беше први сликар-иконописац, који је прилагодио „западни“ барок потребама православних Срба и Румуна. Можемо га сматрати придворним уметником епископа арадског.
Кратка анализа концепције: Имамо српске владаре, световне и духовне, из 3 династије: Немањићи, Хребељановићи, Бранковићи. И занимљиве изузетке. Заједничко им је да су се залагали за православље, или су страдали за хришћанство. Немањиће представљају: Родоначелник, који се одриче престола и бива монах, оснива манастире. Св. Саву сви знају, ипак, да се подсетима најважнијег: 2019. се навршава 800 година од стицања независности СПЦ. Првовенчаног брат на самртној постељи монаши. Милутин је за живота изградио или обновио четрдесетак храмова. Стефан Дечански, је страдао и од свог оца и од рођеног сина – Епитет је добио по својој прелепој задужбини. Урошем се гаси династија Немањића. Лазар са српским витезовима гине борећи се против Османлија - у Косовском боју бирајући небеско царство. Бранковиће представља породица Стефана Слепог, који била ослепљен од Османлија. Јован гине борећи се против Османлија. Максим се одриче световне власти, временом постаје архиепископ. Заједно са мајком Ангелином оснивају манастир Крушедол.
Изузеци су Арсеније Сремац и Стефан Штиљановић. Први је наследник Св. Саве на архиепископском престолу. Приказ његовог лика је веома сличан оновременом приказу Арсенија Трећег Чарнојевића. Другом је деспотска титула додељена накнадно, поводом канонизације, од пећког патријарха. Штиљановић је уско везан за Барању. Заповедник је ондашњих барањских тврђава, бори се против османлија, штити ихрани нејач. Умире природном смрћу, међутим, на његовом гробу (Ђунтир, код Шиклоша) ноћу се јавља светлост, тело му је нетљено – остатак приче је познат.
Срем – Фрушка Гора – скуп српских манастира чине, за време Турака, Свету Гору у Јућној Угарској. На савременике је болно деловала чињеница, да је Крушедол, средишњи фрушкогорски манастир страдао у рату 1716. године, и да су малтане потпуно уништене мошти Светих Бранковића. Значи, све се преплиће – повлаче се паралеле: епоха Немањића са последњим српским деспотима, Косово са Сремом.
Да се приметити да је сечујски примерак Римничког Србљака био доста у употреби. Када је средином 1990-их година екипа Епархије инвентарисала цркве по Мађарској, наш Римнички Србљак је заведен под бр. 30 – у сечујском инвентару. На почетку имамо белешку из 1935, а на крају књиге се налазе уписи из 1860, односно, 1899. године. Ево цитата о пољопривредној несрећи:
„1899 16/28 јула велика ватра у пољу / изгорело жито на 4 гувна до 32 српске / породице само 10,000 крстова 30.000 фор. штета / Био велик ветар па из машине вршеће / запалила се рана па 2 машине изгореле.“
У сечујском примерку недостаје чак три илустрације: портрет епископа Синесија Живановића, краља Стефана Дечанског и монаха Симеона Мироточивог.
Субјективни закључак: Још као мала девојчица задивљено сам посматрала старе књиге – заправо само њихов кожни повез. „Не дирај, то је црквено.“ – одзвања ми у сећању. Деценијама је кључ, тј. старатељство храма било поверено породици Горјанац. Мени је та обавеза припала пар година уназад. Од тих педесетак књига омиљене су ми (све из 18. века): једна оштећена, са уписом Софронија Кириловића, епископа будимског и темишварског, а родом Сечујца; серија Минеја штампаних у Кијево-печерској Лаври; па Римнички Србљак – због својеврсног приказа српске црквене историје.
Ц. В.
[1] Кратко објашњење. Датум по старом календару.