МАЂАРБОЈСКИ СРБИ - ЕТНОГРАФСКА ГРАЂА

МАЂАРБОЈСКИ СРБИ - ЕТНОГРАФСКА ГРАЂА

Сакупљање етнографске грађе је обaвила Ц. В., тада студенткиња Печујског педагошког факултета, за печујски Етнографски музеј, у јесен и пролеље 1980-1981. године. Информатори су били житељи Мађарбоје: Десанка Вуковић (рођ. 1907. у Липови), Миле Соколовић (рођ. 1913, у Мађарбоји), Јован Кућанчанин (рођ. 1913, у Мађарбоји). Цитирани су само они делови који се непосредно односе на мађарбојске Србе. Објашњења су дата у угластој загради. Концепција грађе / анкетних листића: настанак насела – село у окружењу – стамбена кућа и економске зграде – пољопривреда и сточарство – црквени празници – кључни моменти људског живота – предање и веровања.

„1. Порекло села: За време Чарнојевића, кад је царство пропало, бежал су [Срби] од Турака. Уз Карашицу је била Боја, али се излили и преселил су се на данашње место. Срби 55 породица до 1921, Шваби католици отприлике 20 породица, евангелици (Немци) 3-4 породице, 2 Чиута – за време Другог светског рата су ји однел, Телепеши (Мађари) 1939. год. 43 породице. Телепеши из жупаније Саболч, из Воје су дошли, имал су млого деце, сиромашни су били, реформати. (...)

3. Где припада село?: Бреме, Виљан, Илочац, Липова [су слична насеља]. [Ношња Срба] Жене: оплећак вежен еклерај, сукнене вежене ферте, крстачки вез. Мушкарци: кожне чизме, дебеле реклије, стриган капе.

4. Од чега се живело у селу?: Од земљорадње. [Мање од сточарства.] [И пре Првог светског рата било је у селу занатлија:] тишљер, ковач, двродјелар.

5. Како су се ругали Мађарбојцима?: Раци [Срби], Шваби [Немци], Телепеши [Мађари].

6. Везе села са околним насељима: На кермез [храмовну славу се ишло у:] Виљан, Илочац, Бели Манастир, Липову. Док је било Срба, до данашњих дана. Још и данас се иде на Ђунтир [ходочасно место код Шиклоша]. У августа се иде на Свети Стеван. Под слободним небом се држало вечерње. Млади су играли уз тамбуре. (...)

13. Огњиште у кухињи: [Кухиња није имала таваницу до 1925-1926. године.] На саџак [бакрач-троножац] објесе котлић. [Пре употребе пећи, шпорета кувало се на саџаку.]

14. Пећ у дворишту: Пре Првог светског рата у авлији [двориште] је била лебна пећ, која је коришћена заједнички. До Другог светског рата грађене су пећи сличног типа: округле, са црепом покривене, или четвероугласте.

15. Коморица: Летња кујна, сушница [су посебне зграде]. Пaјта за сено. Чардак за кукуруз и јечам. Амбар за жито, усјев. Шпајз за месо, паприку. Штала, пајта, пљевњак, овчара, кокошињац. Шпајз је у згради стајо. Киљер – млади су ту спавали, са шареном поњавом заградито у трему.

16. Салаши: Салаш [економска зграда која се налазила] осим села.

17. Житница: Магазин у спахилуку [за складиштење житарица].

18. Свињци: Свињац са приторком. Тор за овце. Кокошињац за живад [за пернату живину].

19. Дрљача од дрвета: [Делови]: Дрљача [једноделна], брања ко агација со тим дрља.

20. Срп – коса, тј. промена оруђа: Косца се метла [ставила] на лотрицу.

21. Називи делова косе: Kосиште је држале, ракунца [kaszamankó], коса.

22. Жетва: Гладалца [kaszafenőkő]. (Остатак текста је нечитак.)

23. Ковање косе: Столца за ковање косе.

24. Како се везао сноп?: С ужетом од шаша, ража или жита. Отприлике метар дуго.

25. Како се слагало жито у крстине?: Десет (10) снопова је кладња. Двије (2) кладње крст. [Бројеви означавају редослед слагања снопова.]

2. 8.

4. 6. 1. 10. 5. 7.

3. 9.

26. Круњење кукуруза: Столца за руњење кукуруза.

27. Како се добијало семење?: Вршење с коњма до 1900. Жито, одозго је слама, која се скида са вилама. Онда се реди на ветрењачу. Кад се изреди, онда у врећу. Код куће у башчи или авлији су радли то. (...)

30. Чување грожђа: [Ниjе познат обичај пударине у Мађарбоји.]

31. Преша и подрум: [Код куће се чувало вино у бурадима.] (...)

33. Сађење винове лозе: [Користило се сврдло у облику слова Т.]

34. Алатке за виноград: Маказе за виноград [нож за подрезање].

35. Како се добијао мошт?: [Пре Првог светског рата само неколицина газди је поседовала прешу.] (...)

37. Кошара за пилиће [csibeborító]: Цигани су плели пилићарке, [нпр.] Јово из Мартинаца [Alsószentmárton]. (...)

39. Лечење стоке: Од оваца ђубре су метли под коње да мож мокрит. Зауздавал пред кравом, онда она почиње преживат. Уже метну од шаша у уста, и онда свежу около рогова, и онда пушта пару - зине.

40. Носач терета: Чаршап на леђа, и кошар је био што су метли на леђа.

41. Како се носила слама: Крошње, двије замке, штранга. Намећеш и преклопиш.

42. Аван од црепа [cserépmozsár]: [Раније се упоребљавао.]

43. Црепуља [sütőharang]: Проја, кукуруз, брашно – па од тод месе лебац и ту га пеку.

44. Свињокоља: Пурење свинчета [одстрањивање длаке].

45. Специјалитети од свињетине: Крвава кобасца, месна кобасца, салама – у дебело црево напунита кобасца. [Састојци за кобасицу]: садарано свињско месо, со, паприка, бибер, бели лук – то се све помеша, и пуни у црево.

46. Конзервирање воћа: Попари се воће у врућој води најпре, или шуше на сунци. (Нечитак текст.)

47. Сиреви: Врсте: сушити сир, пушити сир, смрдљиви сир. Прављење сира: усути млеко у ћупе, па се посири кајмак, будне кисело млеко, ондак угријеш мало, па истресеш у кесу, исцеди се сурутка и онда буде сир.

48. Сватовски колач: Од брашна, квасца, тесто се спече, нашара се од теста, руже, ко и на божићни колач, округо je, 35 центи широк, ок 15 центи висок.

49. Свадбени мени: Сватовска ужина [ручак]: супа, кувано месо, сарма, паприкаш, печено месо, кисела пита са кермом, листићи, слатка растезана пита, [пило се] вино. Сватовска вечера: паприкаш, сарма, печено месо и колачи - исто они.

50. Божићни колач: Сами су пекли [није куповни, нпр. из пекаре]. Кићени колач: замеси се тесто, ускисне, онда се направи колач. На колач се мете – крстине, појас, руже, наполак босиљка, квочку, пилића, бурешце, обруч, клас. [Обичај је сачуван до наших дана.] Пекли су и колач у облику магарета.

51. Гајење влакнастих биљки: До 1960-их година. Јама, канал [kenderáztató-gödör] – ди се кудеља кисели.

52. Набијање кудеље: Ступа [справа која се покреће помоћу ноге], трљца [справа која се покреће ручно], гребен [gereben, kártolófésű]. Гребен [с тим су радили] један метар дугачко, имаде два зуба одоздо, два одозго, чисте. 30 центи на широкој дасци свезато и онда се кудеља вуче. Чиста кудеља, онда се још перја, провлачи, и онда мож прест.

53. Гребени: Гребен таре кудељу. Четка гребена. Провлачт, чешљат, перјат [називи процеса рада].

54. Обрада вуне: До 1940. плело се код куће, после је био вунар. [Од вуненог влакна] прели су руво, чаршапе, штрикали су чарапе.

55. Повезача: Марама црна са златом. Старије жене напред повезане. Рогаљ – пољна марама. Џега, вежени рогаљ – кад је био светац. Од 1930. [Удате жене више не носе капице (főkötő)].

56. Плетенице [hajfonat]: Пре 1935. девојке носе плетенице, турбан. А жене конђе.

57. Метални накит: Дукати - Франц Јосипов златни новац. Носе се на светац – до 1930-их година.

58. Доња сукња: Скут [назив за доњу сукњу].

59. Ословљавање својте: Свекар, свекрва [родитељи брачног пара]. (...)

61. Бадње вече: Слама се уносла, лемеш од плуга, главник од коња. Да читаву годину мож радит - под астал се метне до нове године. У шпорет се метне бадњак. Свећама се светли. У једну корпу – жито, зоб, кукуруза, ора, конца, кудеље, јабука, бели и црни лук, кићени колач, жуте свеће [воштанице] упалите – то се метне на астал. Чесница [божићни колач] – новаца се метне унутра.

62. Божићне „игре“: Вертеп – На Бадње вече се чека Вертеп. Носе га шкулари. А то је: мала кућица, унутри Мајка Божја, мали Исис Христос, магарац и овца, јагње. Свеће су горле. Кад су дошли вертепаши казли су: „Добро вече ...“ И деклемовал су. Мајка Божја је повила Исуса и метла у јасле. И очла с Исусом у Јерусалим испред Јуде (!). Укућани су дали новац. (...)

65. Обичаји о покладама: Честитали су фаршанге, момци и деца. У покладама у бирцузу су старе жене јеле, пиле, играле [почетком 20. века]. Бегу су закопали, понда се није више свирало до Ускрса. Био је пост 6 недеља. Чиста среда – други дан фаршанга.

66. Васкрс: Трећи дан Ускрса носе вина, погаче, колача на гроб. [Обичај се сачувао до наших дана.] Даду од тог и гробљару. Поред цркве ложе ватру до крстића на Велики Петак и Суботу. Да чувају Исуса Христоса. [Обичај је одржаван до 1930-их.] На Ускрс буде доста жеравце, и други дан Ускрса изајутра се рано обноси Исус. Поп посвети ватру. Свећу упалимо кад лед пада. Кади поп со том жеравцом. Клепала на Велику Суботу [место звона].

67. Педесетница/Духови: Краљ, краљица, барјактар, златаре [поворка на „Дове“]. Ко сватови се држало. Краљице су се водле. „Шећ, пошећи, краљу, а за њим, барјактару“ – то су пјевали. Кувало се, јело и пило, недеља је била. Дојдола – Кад није било кише, јака суша. Цуре и момци, старо и младо, иду од куће до куће и пјевају: „Дојда, Дојдоле, моли Бога, да нам падне, росна киша, ој, Дојдоло. / Свети Петар сједи на орању, држи капу на кољену, ој, Дојдоло. / Наша Дојда моли Бога, да нам падне, росна киша, ој Дојдоло.“ Пјевају оне које иду од куће до куће. Циганке су се спремле у зелено лишће. Домаћин пољева. У винограде су ишли светит грожђе. Поп, прошенција. Босиљком, крстом се светило. [Обичаји су се сачували до Другог светског рата.]

68. Ивањдан: Ивање, 7. јул, певали су: „Ја посија лан, баш на Ивандан. / Ја прала лан, баш на Ивандан. / Карала ме, карала ме Иванова мајка.“ „Коло, коло, наоколо, / Оплетено, и ланом посејано.“ Последопне се играло. Знала је некад и киша падат на тај дан. [Обичај Ивањских кресова није познат код мађарбојских Срба. Али се ложе „ритуалне ватре“ на Велики Петак, на Велику Субота, и у свадби.] Ветиље – крпом умотани прутеви намазани с маст, понда то гори, кад воде сватове кући.

69. Кумство: Окуме се кад су сватови. Свако мож бит кум. Ал не мош бит из родбине. Кум и кума треба да су човек и жена [супруг и супруга]. Њи мат и отац изаберу. Так се куме да у недељу иду у цркву на службу. Код куће једу и пију. Пољубе се и даду једно другом јабуку – за срећу. Кад се роди дете, онда кум изабере име. Носи дарове – бабне. Послије даду новаца детету. То је крштени кум. Има и венчани кум. Он венча младе.

70. Крштење, кумови: [Крштење је недељу дана по рођењу бебе. Дете има кума и куму. Обичај је очуван до наших дана.] Бабне [бабиње/gyermekágyas nő meglátogatása] – чорбе, меса, сарме, пите се носи. 9 дана од рођења детета.

71. Свадба: Сватови [lakodalom]. Чоја [hivogató személy] – позивач, носи чутуру у руци, прије две недеље позива у сватове. Ђувегија [vőlegény] и снаша [menyasszony]. Стари сват [násznagy] - неко из родбине, има рузмарин, води младу на венчање. Стара старца [násznagy felesége]. Девер/Ђевер [vőfény] – једно дете, деверског бабе син, снаша му даде пешкир кад је износе, пешкир је имо повезан на себе. После добије [и] поп пешкир. Девер на венчају свеже руке ђувегије и снаши. Деверуше/Ђеверуше, златаре [a vőfény leánytársai/koszorúslányok] – изабрали су ји, делиле су ружмарин, држале су шлајер [невестин вео].

Венчани кум у сватовима је важнији од мати и оца. Кад изађу сватови из цркве, деца почну викат: „Куме, изгоре ти кеса.“ И кум плаћа. Прије нег што уђу у кућу почне шаљиво ценкање са куварцама. И кум и сви сватови плате. Пошто сви оперу ноге (!) могу ући у кућу. Иначе венчање је преподне. Ужина је важнија од вечере. И венчани кум и стари сват имају 2-2 прикумка. Прикумци [a násznagy és az esketőkoma legénysegítői] јашу на коњу, носе барјак, чувају барјак и часте кума. У поноћ преполове јабку што је била на барјаку - црвено-бело-плави (!). Почне игранка.

[Дешавало се.] Украли су девојку, ал то су Турци радли. Или ако родитељи нису дал.

72. Жалост: Даћа – гра и суво месо, шунка, ракија и вина, погача и бели лебац. [Боја жалости] црна боја. Навежу пешкир на крст, ал нема цвећа на њему.

73. „Претварање“ [Alakoskodók]: После Другог светског рата све је нестало. Кад се свињи кољу, млађи свет носи мачкаре. У покладама [се маскира]. Други дан увате магарца, па се спреме за снашу, возе се, лудају се.

74. Месечеве пеге: Божја глава се види у Месецу.

75. Називи звезда: Сунце, Месец, Даница, Влашићи [Fiastyúk], Звезда репата [Звезда падалица] – неко ће умрет.

76. Натпиродна бића: Аждаја. [После] великог севања и грмљавине, кад пусти воду, онда пада велка киша.

77. Вештице: Вјештица – стара жена. [Од упитаних нико не верује у вештице и слична митска бића.]

78. „Лепе жене“ [Szépasszonyok]: Ноћу дошла једна вила и уплела гриву коња.

79. Раскршће: Нечисти пут [узвишење на земљаном пута, које раздваја колотечину]. На раскршћу ноћу се појаве нечисти људи. Пита нешто, зауставља, ал ни слободно одговорит.

80. Варљива светлост [Lidérc]: Ватрени човек. У почким ливадама ко птица иде ватра и скочи у кола. Кад неко опсује бога, онда отиђе.“

Закључак: Године 2014. мађарбојски Срби су прославили 200-годишњиву изградње / освећење садашњег српског православног храма. Поводом тог догађаја изашла је књижица: Из прошлошти мађабојских Срба. (In: Барањске свеске бр. VIII) – из пера доле потписаног аутора. Етнографски део тада је исаоставњен. Ево згодне прилике за допуну. – Мађарбоја, барањско село на обали Карашице, ’у подножју Аршањског брега’, одувек је важило за рурално насеље. - (Субјективно): Мене је занимала, не толико материлајна култура сеоског живота; него обичаји, а поготово веровања. Цитирала сам огдоворе моје драге ’Бојске Мајке’: Десанка Вуковић, рођ. Мирковић (1907, Липова – 1991, Мохач).

Цвета Вуковић