УЧИТЕЉИ-БАРАЊЦИ У „ШКОЛСКОМ ЛИСТУ 1899”
УЧИТЕЉИ-БАРАЊЦИ У „ШКОЛСКОМ ЛИСТУ 1899”
„Школски Лист“ је излазио са прекидима од 1858. до 1910. године. Ради се о једном од најзначајнијих педагошких часописа у Срба. Његов дугогодишњи уредник и издавач Никола, Ђ. Вукићевић (жив. 1830-1910), истовремено је био и управник учитељске школе у Сомбору, институције која је играла важну улогу у српском школству Аустро-Угарске.
У Дунасечују је сачувано 7 годишта „Школског Листа“ (1895-1902), с тим да недостају бројеви за 1901. годину. Избор је пао на приказ бројева од пре 130 година. Прелиставајући их, из аспекта Барањаца: налазимо чланке из пера барањских учитеља, односно, извештаје о приликама у барањским српским вероисповедним школама.
Душан Ђурић, учитељ из Липове, написао је два чланка: 1, Говор о Св. Сави. (стр. 10-12.): Говор је одржан у једној од српских школа у Осеку [данас: град Осијек, у славонском делу Хрватске]: „Поштовани зборе! Има ли Србина који не ужива душевну радост славе, светитеља Саве? Има ли овде кога од вас који је дошао тужним срцем да види наш дивни црквени обред: литију и освећење водице, да чује дивну песму: ’Ускликнимо с љубави светитељу Сави’? Уверен сам да нема.“ Након уводних речи следи присећање на Светитељеву делатност. Беседник поред школског образовања истиче и важност васпитавања деце у родитељском дому. Говорник завршава своју беседу „барокном“ реченицом: „Само својим лепим обичајима, чистом вером и оданошћу светој матери цркви одужићемо се светој сени Светитеља Саве, и само тако ћемо у правом смислу прославити овај дан у који је он свету душу испустио, само тако ћемо се умилостивити његова света благослова, па да нас види Бог.“
Учитељ Ђурић написао је и чисто „педагогички“ чланак под насловом: 2, О монолошкој и дијалошкој методи у основној школу. (стр. 164-166.) - Судећи по датирању, текст је изговорен у Дарди, на св. Архангела Михаила. Можда поводом храмовне славе дарђанских Срба.
Јован Удицки, учитељ у Шиклошу, 1899. године такође се нашао међу сарадницима „Школског Листа“(стр. 182-185.): О потреби и важности дечијих позоришта. Аутор чланка се жали да се у новије време не практикују дечија позоришта, мада би од њих корист била вишеструка. Како у погледу моралног васпитања код деце на сцени, тако и код деце у публици. Па и одрасле би путем представа могло лакше приволети позоришту. Аутор напомиње да се у листовима за децу: „Споменак“, „Невен“, „Голуб“ налазе згодни комади написани у ту сврху. За место и време позоришне приредбе учитељ Ђурић предлаже пространу школску дворану, и то за време зимских празника. „Позоришни комад написан за децу, треба да је кратак, занимљив, пун поуке, од јаког утицаја, да се удеси према способности и природи дечјој. (...) Гајимо дечије позориште (...)!“
Кратке вести исто садрже многе информације о барањским просветарима. У рубрици Упражњена учитељска места. (стр. 112.) пише: „У Шароку (Baranya m.) тражи се учитељ. плата је 340 фор., за пофторну школу [недељом поподне за ученике – будуће занатлије.] 15 фор., слободан стан и огрев, 6 ланаца ораће земље на коју учитељ терете сноси. Рок [за пријаву] 15. август.“
У рубрици Школске вести. (стр. 128.) читамо: „Избори и постављења учитеља. (...) За учитеља у Старом Керу [место у јужној Бачкој] изабран је Миливој Ћосић учитељ из Дарде.“
У рубрици Разно. Дарови школама. (стр. 15.) пише: „Његово Преосвештенство господин Мирон Николић епископ пакрачки и свагдашњи претплатник нашег листа изволео је и за ову 1899. годину послати претплату за српске школе у Сухомлаки, Капелни и у Липову. На овом племенитом дару уредништво изјављује преосвештеном добротвору најтоплију своју благодарност.“
У рубрици Некролог. (стр. 46.) читамо: „Лазар Зундановић учитељ у Великом Будмиру преселио се у вечност 23. марта т. г. у 64. години живота свог. Оплакује га супруга с децом од којих је Светислав учитељ у Болману. Лака му црна земља!“
Закључак (субјективно): Штета што се књиге и часописи из некдашње библиотеке Српске православне црквено-школске општине у Дунасечују нису сачували у већем броју. (Мада је из раздобља Монархије (1867-1918) у Сечују доста тога остало – око шездесет томова.) Те, сада већ, укоричене књиге, сведоци су прошлих времена. Горе изнети примери само су делић информационог блага које је похрањено у њима.
Цвета Вуковић