СРБИ-БАРАЊЦИ У УЏБЕНИКУ ЗА ГЕОГРАФИЈУ

СРБИ-БАРАЊЦИ У УЏБЕНИКУ ЗА ГЕОГРАФИЈУ

На насловној страни уџбеника стоји: ЗЕМЉОПИС / БАРАЊСКЕ ЖУПАНИЈЕ / ЗА III РАЗРЕД / СРПСКИХ НАРОДНИХ ШКОЛА / ИЗРАДИО / ЈЕРЕЈ ПЕТАР ВЕСИН / ИЗДАЊЕ КЊИЖАРНИЦЕ ЛУКЕ ЈОЦИЋА / У НОВОМ САДУ 1902. / ЦЕНА 20 ПОТУРА.

О аутору: Петар Весин је био српски православни учитељ и свештеник. Рођен је 1872. у Прагама (насеље у Јужној Бачкој). Гимназију је савршио у Новом Саду, богословију у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1898. год. Пише чланке из своје парохије, нпр. за Српски Сион. У сечујском православном храму изнад солее / на таваници налази се зидна

слика: Господ Бог на Небесима (у центру), четири Јеванђелисте (у угловима), испод је натпис: „ДАР ЈЕР. ПЕТРА И ЗОРКЕ ВЕСИН.“ Отац Весин је био свештеник у Шиклушу (1898-1905) и Сечују (1905-1919) – тада два барањска градића; радио је и у настави.

О штампарији: Лука Јоцић (1836-1926) познати новосадски књижар - држао је трговину у Дунавској улици. Његова издавачка делатност је награђивана, нпр. у Трсту је „Накладној Књижарници Луке Јоцића из Новог Сада“ год. 1882. додељена сребрна медаља. Господин Јоцић, будући без наследника, знање и искуство пренео је на свог нећака, који ће постати познати књижар у Београду.

О цени: 20 потура (накнадно преправљено на 40 потута.) Објашњење: 100 потура = 1 К [круна]. Годишња учитељска плата, заправо минималац, тих година износи: 340 К. О сигнатури: „Библиотека Српске правослане епархије будимске Сентандреја E908/К.“ У Библиотеци је похрањена богата збирка уџбеника из којих се у српским вероисповедним школама предавало у раздобљу дуализма (1867-1918).

Садржај уџбеника: Није посебно дат, што је уобичајено код уџбеника из раздобља Аустро-Угарске Монархије. Међутим, нумерисани одељци служе нам као оријентир за садржај. „[Први део:] 1. Школа и стране света. – 2. Кућа и породица. – 3. Улица и место рођења. – 4. Опћина и власти. – 5. Становници по занимању, језику и вери. – 6. Путеви и воде. – 7. Земљиште и хатар. – 8. Срез и жупанија. – 9. Земљопис и земљописна карта. / [Други део:] Барањска жупанија. – I. Печујски срез. – II. Печварски срез. – III. Мохачки срез. – IV. Брењеварски срез. – V. Шиклушки срез. – VI. Сентлериншки срез. VII. Хеђхатски срез. / [Трећи део:] Опћи преглед.”

Цитат од аутора у локал-патриопском стилу: „Шиклош (Siklós) је велика опћина и седиште овог среза. Ово је врло лепо место и лежи у лепом пределу. У Шиклошу и сада има један град [тврђава], који су по свој прилици још Римљани зидали. Но спомена имамо тек од XII. века [у повељама Арпадоваца]. У том граду је био затворен угарски краљ Жигмунг [владавина: 1387-1437; заточеништво у Шиклошу: апр.-окт. 1401]. А 7 година био је у српским рукама (1508. до 1515.). Од увек је град био властелинство па и данас припада пожунском адвокату Бењовском. У Шиклошу је трговина велика и пијаца особито петком врло јака. Има красно забавиште, више основних школа и грађанска и мушка и женска школа. У Шиклушу се вади камен за калдрмисање и две врсте мрамора (ружучаст и модар). Роди и изврсно вино. Становника има 4.979 а Срба 123 и опет је српска црква шиклушка најлепша у Барањи.“

Следи драгоцена допуна о Ђунтиру, ходочасном месту барањских Срба: „На западној страни Шиклуша, ¼ часа далеко је сам за себе брег по имену Ђ у н т и р. На њему је сахрањен св. Стеван Штиљановић. Св. Стеван испрва кнез захумски бранио је своју земаљу од Турака, а кад им не могаше одолети пређе у Срем и постане Деспотом прво у Кулпинову, за тим у Моровићу. 1508. године добио је од угарског краља Владислава II. на дар град Шиклуш и дође с нешто народа тамо, где је већ и пре Срба било. У Шиклушу је деспотовао 7 година и умре 4. октобра 1515. године, те га сахранише на Ђунтиру. У очи 2. августа 1543. године пренесу тело његово у Срем у манастир Шишатовац, где се и данас налази. [Наших дана се Штиљановићеве мошти чувају у Саборној цркви у Београду.] На Ђунтиру се народ скупља сваке године у очи 2. августа око гроба му.“

Остала барањска места са српским живљем?

Печујски срез: „Печуј (...) некада је био за Србе знатан, јер је у њему био српски епископ, данас има Срба једва до 100 душа. - Велики Будмир (...) 210 Срба православн. вере.“

Печварски срез: „Печвар (...) Срба само 34 душе има. - Рац-Мечка (...) Срба 96. - Веменд (...) Срба 262.“

Мохачки срез: „Мохач[1] (...) има 14.403 становника, од којих су 667 Срби. (...) Мохач је за Србе знаменит, јер у њему беше засебно за Барању седиште српских епископа (за године 1695.-1721.) [Грешка: до 1734. године (!)] Сада је у њему седиште протопрезвитерата и спада под будимски епископат. - Ланчуг (...) Срба 149. - Литоба (…) Срби су 241. - Рац-Гарчин (…) Срба 129. - Шумберак (...) Срба 508. - Дуна-Сечуј (Duna-Szekcső) има паробродску станицу (5.385 ст., Срба 610). - Борјад (...) Срба 307. - Поча (...) Срба 113. - Српски Титош (...) Срба 277. - Мајиш (...) Срба 391. - Мајишу припада пустара Шаториште (Срба 38), на њој беше мохачка битка [год. 1526.].“

Брењеварски срез: „Дарда*[2] [остала: Дарда] (...) Срба 817. – Качфала* [Јагодњак] (...) Срба 1.101. и Болман* [остаол: Болман] (...) Срба 1.277. Ово су две највеће опћине српске у Барањи. – Моноштор* [Бели Манастир] (...) Срба 324. Херцег-Суљош* [Кнежеви Виногради] (...) Срби су 679. – Кишфалуба* [Брањина] (…) Срба 614. – Бан* [Поповац] поред Карашице. Читав венац брегова зове се банска планина. У Бану роди врло добро вино. (2.584 ст. Срба 667). – Брењевар* [Брањин Врх] Од њега носи име овај срез а ваљда и цела жупанија. И сада се виде развалине старога града. (...) Срба 5 душа. - Илочац (...) Срба 217. - Мађар-Боја (...) 1375 ст., Срба 291. - Шарок (...) Срба 266. - Фе-Херцег-Лак пустара* [Кнежево] (...) Срба 178. - Липова (1067 ст., Срба 346). - Безедек (...) Срба 144. – Вилањ (...) [Грешка: не пише ништа за Србе, само спомиње надалеко чувено црно вино.]“

Шиклушки срез: „Шиклуш (...) Срба 123. - Бреме (...) Срба 346. - Драва Сент-Мартон (...) 210 православних Цигана (!).“

Сентлериншки срез: „Срба нема.“

Хеђхатски срез: „Срба нема.“

Јереј Весин се користио познатом црквеном статистиком Димитрија Руварца: „Шематизам источно-православне српске Митрополије карловачке за 1900. годину. Сремски Карловци, 1900.“ Примедба: Код Руварца за Виљан пише – Срба 199. На прекретници 19. и 20. века у Барањи је живело укупно: 11.527 Срба.

1. Брењеварски срез:

Срба 6.926 [без Виљана]

2. Мохачки срез:

Срба 3.430

3. Шиклушки срез:

Срба 469 [без Драва Сент-Мартона]

4. Печварски срез:

Срба 392

5. Печујски срез:

Срба 310

Закључак: 1920-их година долази у Барањи до корекције: Барањски троугао је припојен Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, будућој Југославији. На западу је жупанији придодат Сигетвар са околином. Нека места су спојена (нпр. Герчендобока = Српски-Гарчин + Челе-Добока), нека су преименована (Рац-Мечка у Ердешмечке); друга пак (нпр. Дунасечуј од варошице постало село (!). Након Тријанона ће број српског живља у Барањи бити драстично смањује. Разлог: насовно оптирање. Личност о. Петра Весина згодно је повезала Барању и Бачку. А његова дводеценијска делатност остала је сапажена - и путем овде приказаног уџбеника.

Цвета Вуковић

[1] Насеља са масним словима – ту живеше преци ауторке овог чланка.

[2] Места назначена * данас припадају Хрватској – већином преименована.