БАРАЊЦИ У „СПОМЕНКУ 1902“
У Дунасечују су се сачувала два годишта „Споменка“. Иначе, сви часописи из некдашње црквено-школске библиотеке чувају се у храму - уредно укоричени, у певници. Разлог: подржављење – само је зграда св. храма, уз мало црквене порте, односно, гробље, остало у власништву сечујских Срба.
„Споменак“ је био часопис за децу школске узрасти, новине за поуку и забаву. Излазио је месечно једном; у Панчеву, у периоду 1893-1914. Власник, издавач и уредник: Иван Мартиновић (1863-1926). Мартиновић је прво учитељ, касније управитељ грађанске школе у Панчеву [град се тада налазио у Аустро-Угарској, сада у Србији].
На крају импресума, односно, листа стоји још један важан податак: „Штампарија Браће Јовановића у Панчеву.“ За вишедеценијску просветну и химанитарну делатност, односно, борбу за права Срба у Аустро-Угарској почетком Великог рата власти хапсе браћу Каменка и Павла Јовановића, и одводе их у арадски логор – где ће их и смрт задесити.
Лого листа: Изнад цркве или манастира у слову С видимо Светог Саву са књигом у руци. Са десне и леве стране сеоску и варошку младеж, у средини дечаке у колу, који представљају Србе из разних јужнословенских крајева. Сасвим доле у отвореној књизи пише: „Љубав, Слога, Рад, Напредак.“ – циљ васпитања младежи. Лого је улустровао: „Стева Никшић-Лала, 1897.“ – познати професор ликовних иметности у Нишу, популарни „Србиз из Прека“. Нажалост, извор осталих илустрација, цртежа и фотографија, није назначен, или је нечитак.
Садржај по рубрикама: Песме, Приповетке и други чланци [преводи са мађарског, немачког, руског и енлеског језика], Споменков весник [вести из културе и „овдашње“, и „пречанске“], Разно [занимљивости из белог света], Нове књиге и листови [приказ у неколико редака], У доколици [наградни задаци], Oдговори и поруке [увид у пословање листа, нпр. о проблеми с претплатницима], Решења [из претходних бројева].
Ево два чланка о Барањцима: 1, Са излета. (стр. 94-96.): пише Јован М. Удицки, српски народни учитељ у Српском Елемиру (место у Банату). Аутор се присећа једне згоде када је још у Шиклошу учитељовао. Повео је своје ђаке на излет. Ишли су на Ђунтир, био је красан пролећни дан. Прво су се код мраморног крста присетили светог деспота Штефана Штиљановића, помолили се, па су се деца почела играти. Међутим, један од дечака, иако им је то господин учитељ забранио, „крао“ дивље вишње. У другом делу чланка се ради о томе, како је решен тај педагошки проблем. Нас међутим, занимо први део – с лепим описом Ђунтира: „Кад се човек попне на то брдо не може довољно да се нагледа оних красних брда и планина, зелених шумица и тихи река и речица и тако силно примамљива природа тешко раставља човека од овога места. Ја сам га зато чешће обилазио и крст на њему целивао, који стоји као вечити спомен и сведок славне српске прошлости и као стуб Српства у ондашњим крајевима. Сваке године, 2. августа, силан се Србин ту скупља, да прослави успомену на онај дан, када је тело светога деспота пренесено у манастир Шишатовац у Фрушкој гори.“
2, Гроб Никанора Грујића - Срб Милутина. Песника Митроносца. (стр. 172.): пише Исаије Митровића, учитеља из Говеђег Поља [место у западној Славонији]. Видимо и леп цртеж владичиног надгробног споменика: „Никанор Грујић / епископ пакрачки / рођ. 1810. умро 1887. / Вечнаја памјат.“ Значи, влапика Никанор је преминио пре четврт века, њему у част је славонски учитељ спевао песму (у дванаестерцу, у шест строфа, са парном римом). Владика је рођен у барањском селу Липови (!). Важио је за познатог књижевника и одличног црквеног беседника у свом времену. Поред текстова поучне природе, написао је и Аутобиографију – дело у ком су описане разне прилике, многе особе - с море података, па тако и борба српског народа за (црквено-школску) аутономију у Монархији.
Закључак: Мартиновићев „Споменак“ уз „Невен“ и „Голуб“, спада у ред најбољих (пречанских) српских, дечјих часописа са краја 19. и почетка 20. века. На његовим страницама се понекад нашло и чланака из Барање / o овдашњим Србима – на велико задовољство читалаца тадашњих и садашњих.
Цвета Вуковић