„Б’ЈЕЛ ВИЛИНДАР НА СРЕД ГОРЕ СВЕТЕ“
У: Св. Саво српски просветитељ и учитељ у српским народним песмама са предговором и животописом [и са ликом његовим]. Нови Сад, о св. Илији 1893. Књижица је нађена на тавану у једном ковчегу. Помало раскупусана, у друштву са још две књижице - накнадно концем спојене: Најновији каталог за 1893. год., односно, Календар за просту 1893. год.
Издавач је озбиљна фирма, која нуди 1.300 издања: „разне забавне и научне књиге, музикалике, свете иконе на платну и папиру, ценовник црквених утвари, историјских и других разних светских слика и фотографија, као и разних тискарија“ – с попустом, нпр. „добија на 2 ф. 20 пр.“ итд. Из каталога видимо да је наша књижица коштала 15 пр [потура / парица], а штампана је на 44 странице.
Илистрација на насловној страници је у црно-белој техници: Св. Сава стоји испред неке зграде (можда цркве или школе), у архијерејској одежди је , али са монашком камилавком на глави. Десницом благосиља, док у левој руци држи Јеванђеље. У друштву је дечака, обучених у стихаре, али и у световна одела. Ови први држе Савин жезал, а други Савине списе. (Значи патријархат, где се присуство женског свете прећутно подразумевало.)
У прозном делу укратко се излаже живот и делатност Св. Саве: „Тај човек био је онај чије смо име ми благодарни Срби у књигу својих светаца са златним словима забележили и на прво место метули, да га славити и прославити можемо (...)“ Живот у телу: 1169-1237, док савремена историографија датира: рођен од око 1170, преминуо 1236. Датум спаљивања моштију: година 1595, иста је. Тај тужни догађај, почињен од стране Турака, постао је контрапродуктиван: уместо да избрише успомену на Св. Саву, оно га је продубило. У тексту за Савиндан пише :14. јануар (по старом), док га ми данас славимо: 27. јануара (по новом календару).
У другом делу књижице имамо избор из народне (8 песама) и црквене (4 песме) поезије. Укупно 12 песама о највећем српском светитељу (овим редоследом): Св. Саво, Опет св. Саво, Цар Сулејман и Саво патријарх, Саво и турски цар, Св. Саво и Хасан паша, Московски дарови и турско уздарје, Наход Симеун, Сава патријарх и Павле Наимен; Ускликнимо љубављу светитељу Сави, Тропар Светом Сави, Други Тропар, Кондак.
Прозни текст не указује на законодавну делатност, нити на путовања Св. Саве – то имамо у избору из поезије. Када се деси нека неприлика, Турци позивају Св. Саву да реши случај: Он допутује, и као судија, а закон му је хришћанско учење, доноси пресуду над актерима из 16. столећа, или 17. века. Напомена: У време штампања ове књижице јужне српске области још су биле под турском влашћу, победе у Балканским ратовима тек предстоје.
Од песама издвајају се 6. и 8. народна песма. У првој турски цар на предлог старог [цариградског] патријарја, као уздарје московском цару, шаље хришћанска знамења: „Пошљи штаку Немањића Саве, / Златну круну цара Константина, / И одежду светога Јована, / Крсташ барјак српског кнез-Лазара.“ Тј. с тим се предаје духовна власт Русији, како Султану, доцкан, објашњава [Мехмед] паша Соколовић.
8. песму ретко кад можемо наћи у антологијама - пуна је греха, кајања и посвећења. Главни јунак у младости: чини прељуби са кумама, убија женика и невесту у сватовима, као гост на краљевском двору почињава гнусно дело канибализма, по манастирима вади очи иконама, а коњима гази светиње. Следе страшне физичке муке, сви га његови напуштају, једино га двори сестра Равијојла (у другим народним песмама име виле, која вида ране јунацима). Анти-јунак Павле Наимен дозива Св. Саву да му се исповеди. Прво мора окајати грехе своје. A коначна пресуда је да се жив спали. Тако и би. Међутим, рука-десница не изгори, јер је током живота чинио и милисрдна дела. „Питају је ком ће манастиру, / Ил’ ћеш Ђипши или Кувеждину.“ (Ради се о фрушкогорским манастирима: манастир Дивша је био метох Кувеждина.) Песму треба симболично схватити, која носи хришћанску поруку: чак и највећи грешник, ако се истински покаје и искупи пред Богом, може спасити своју душу.
За крај, ево прелепог стиха: „Б’јел Вилиндар на сред горе Свете.“ То нас подсећа на годину 1198, када су два Немањића: отац и син, у монаштву Симеон и Сава - на Атосу основали манастир Хиландар, и завештали га српском народу да кроз векове буде исходиште и оријентир.
Текст и снимак: Цвета Вуковић