ПРЕЛИСТАВАЈУЋИ СЕЧУЈСКЕ БОГОСЛУЖБЕНЕ КЊИГЕ
Сећам се још као мала девојчица, стојала сам након литургије и издалека посматрала „старе књиге“ поређане на полицама певнице. Одједном, нечији глас опомиње: „Не дирај, то је црквено.“ Након више деценија, сада већ као старатељ сечујског св. Храма (Пренос моштију Цв. Оца Нуколаја, мирликијског Чудотворца), у име науке, „дирала сам“ те богослужбене књиге. У јулу и августу 2021. године прелистала свих 37 + 5 књига.
Истини за вољу пре пар годин већ сам се осмелила да вирнем у њих, за време делимичне обнове наше цркве: Тада су певнице су биле померене према средини солеје да би мајстори који су мењали витраже могли несметано радити. Понела сам свеску за белешке, фото-апарат за снимање насловних страница и маргиналија. Сричем текстове, схватам библиографске податке - полако ми се открива богатство православне духовности.
Следи одељак, који побожни свет може слободно прескочити: На страницама отисак востаница, столетна прашина, понека угинула мува из ђавољеве армаде, али нађе се и липовог цвета. Тачно се види који делови су чешће коришћени, а који уопште нису читани. Прелиставајући те драгоцене књиге треба да сам користила рукавице, као истраживачи у великим архивама, или барем да сам ставила маску. Прегледавши више стотина страница ... На крају сам морала ићи к лекару, који ми је преписао неки антибиотик. Нешто сам закачила, или је прорадила „фараонова клетва“.
Ради боље прегледности груписаћу књиге по месту и години изласка из штампе. Наслови су дати косим словима. Друга опција за поделу би могла бити по садржају. Али то је већ тема за неки следећи чланак. Напомена: Под ’+ 5 књига’ се воде оштећене књиге. О Римничком Србљаку, као зборнику служби српским светитељима већ сам писала, као и о маргиналијама - посвете будимских епископа, белешке о пожарима итд. (Ове редове пишем у јесен 2023. - наш Храм је богатији за још 2 богослужбене књиге. Јеванђеље, које стоји на Часној Трпези, из разумљивих разлога, није било предмет изучавања. Мада ми је наш свештеник-администратор рекао да је из 18. века.)
КИЈЕВ (9 књига): 1721. ПСАЛТИР, 1740. ПСАЛТИР, 1750. МИНЕЈ месечни, септембар-октобар, 1750. МИНЕЈ месечни, новембар-децембар, 1750. МИНЕЈ месечни, јануар-фебруар, 1750. МИНЕЈ месечни, март-април, 1750. МИНЕЈ месечни, мај-јун, 1750. МИНЕЈ месечни, јул-август, 1881. АПОСТОЛ. |
МОСКВА (8 књига): 1701. ЧЕТВЕРОЈЕВАНЂЕЉЕ сечујско, 1732. СЛУЖЕБНИК, 1732. ИРМОЛОГИЈ, 1760. СЛУЖЕБНИК, 1773. КЊИГА СВ. АНВРОСИЈА, 1795. ПЕНТИКОСТАР / ТРИОД цветни, 1797. ПСАЛТИР, 1849. ПСАЛТИР. |
РИМНИК (1 књига): 1761. СРБЉАК. |
ВИЈЕНА (7 књига): 1791. ИРМОЛОГИЈ, 1795. АПОСТОЛ, 1854. СЛУЖЕБНИК, 1855. ТРЕБНИК. 1855. ОКТОИХ 1-4. глас, 1855. ОКТОИХ 5-8. глас, 1855. ТРИОД посни. |
БУДИМ (3 књиге): 1813. ЧАСОСЛОВ, 1825. СЛУЖЕБНИК, 1831. ЧАСОСЛОВ. |
СОМБОР (1 књига): 1867. КАТАВАСИЈА. |
БЕОГРАД (4 књиге): 1869. ТРЕБНИК, 1913. ЧАСОСЛОВ, 1966. ЧИН ЛИТУРГИЈЕ СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ, 1970. ОДГОВАРАЊЕ НА НЕДЕЉНОМ И ПРАЗНИЧНОМ ВЕЧЕРЊУ, ЈУТРЕЊУ И ЛИТУРГИЈАМА. |
НОВИ САД (1 књига): 1887. ТРЕБНИК. |
СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ (3 књиге): 1913. ЗБОРНИК ЦРКВЕНИХ ПЕСАМА, ПСАЛАМА И МОЛИТАВА С ТУМАЧЕЊЕМ ЗНАЧЕЊА МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ И С ИЗВОДОМ ИЗ ТИПИКА, 1916. ЧИН БЛАГОДАРСТВЕННИХ ВО ГОСПОДУ МАЛЕНИЈ ВО ДНИ РОЖДЕНИЈА И ТЕЗОИМЕНИЈА ИХ ИМПЕРАТОРСКИХ И КРАЉЕВСКИХ ВЕЛИЧЕСТ БЛАГОСЛОВЕНИЈЕМ СВЈАТАГО АРХИЈЕРЕЈСКАГО СИНОДА В СР. КАРЛОВЦИ, 1923. МАЛИЈ ЈЕРЕЈСКИ МОЛИТВОСЛОВ. |
Пада у очи да се штампарије селе из Русије, преко Аустрије, па Угарске, наравно и Аустро-Угарске, до Србије и две Југославије. Сечуј, као седиште патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића (1697-1702) занимљив је у том контексту. Духовни вођа Велике сеобе Срба (1690) намеравао је у нашем месту, између осталог, отворити и штампарију. Међутим, та жеља српских црквених великодостојника оствариће се тек након 200 година (!) – отварањем Манастирске штампарије у Сремским Карловцима. Значи, имамо и државних (Беч), и универзитетских (Будим, па Пешта), као и приватних штампарија (Сомбор, Нови Сад).
Како се мењала политика католичке Аустрије према православној Русија, тако су се појављивале или нестајале руске богослужбене књиге. Ипак, Аустрија, склапајући војне савезе против Османлија, па Наполеона или Мађара – дозвољавала је „увожење“ тих књига. Да појаснимо: Вијена = Беч, престоница Хабсбуршког царства. Кијев = град на обали Дњепра, важан је духовни центар православне Русије: Штампарија Кијево-печерске Лавре, па Православна духовна Академија, где се на студије одлазило и са наших простора. Римник у Олтенији, неко време у саставу Хабсбуршког царства, данас је град у Румунији. У 19. века Србија полако васкрсава, тако уочи Првог светског рата имамо богослужбену књиги штампану у Београду.
Те књиге прате судбину сечујских Срба, односно, српских православних храмова у Сечују. За време Ракоцијевог устанка (1703-1711) разбежало се становништво и уништен је први храм-брвнара. Из тог периода сачувано је само Чарнојевићево јеванђеље или Сечујско четворојеванђеље. Други храм, исто брвнара, подигнут је 1720-их година, али га је ватрена стихија прогутала 1737. године – као и пола насеља, које је тада словило као варошица (сада: село). Из тог периода сачуване су само 3 богослужбене књиге. Трећи храм (садашња црква грађена од опеке) чува све горе наведене књиге.
О писму и језику богослужбеник књига: Сви текстови су штампани ћирилицом. До времена социјализма језик тих књига је русло-словенски. Занимљиво, да у Другој Југославији црквено-словенски текстови сe штампају фонетски, односно, савременом српском ћирилицом.
У Сечују на основу тих књига лепо се могу пратити културно-политичке промене, као и судбина нашег храма. Како то? Прво због Чарнојевића. Друго, Сечуј беше једно од седишта Српске православне Епархије Печујско–мохачко–сечујско-сигетске (1695-1734). После јењавања приска да се пређе на унију, успоставља се пређашње стање: парохије Барање и Толне опет су постале део Протопрезвитерата мохачког (сада: Намесништво мохачко), враћајући се тако у састав Епархије будимске.
Сматрам за поклон од живота, да ми је допуштено да сам могла прелиставати, исчитавати, изучавати те дивне, старе црквене књиге – и с тим мало поближе упознати богатство православне духовности.
Текст и снимак: Цвета Вуковић