СЕЧУЈ_ из пера последњег српског изданка

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА ОПШТИНА У ДУНАСЕЧУЈУ (кратак преглед – Ц.В. старатељ храма)

Храм у Дунасечују (трећи по реду) изграђен је год. 1759, док је барокни звоник подигнут 1795. Ентеријер одговара православним канонима. Сачувана је Чарнојевићева плаштаница из 1706, као и десетак богослужбених књига штампаних на руско-словенском језику у Кијево-печерској Лаври. Садашњи неокласицистички иконостас, из 1908, рад је Печујца, Едварда Калмана. Црква слави Пренос моштију Св. оца Николаја (9. мај/22. мај). Поткрај 11. столећа, за време владавине византијског цара Алексија Комнина, пред надирањем Турака-Селџука, пренете су мошти Чудотворца из Мирликије у јужну Италију, у град Бари - где се и данас чувају. Храм се налази у средишту комплекса у чији састав улази зграда (бившег) парохијског дома, (бивше) српске вероисповедне школе. Односно, надгробни споменик владике Максима Гавриловића, задњег Печујско-мохачко-сечујско-сигетског епископа, који је пренимуо 1732. у Сечују – а сахрањен је у негдашњој цркви-брвнари. Ту је и биста Арсенија III Чарнојевића (из 2006.), као и Липов гај са Kрстом (обновљеним 2014.) Патријарх Арсеније III пет година (1697-1702) је столовао у живописној барањској вароши на Дунаву. Лета Господњег 1700. у Сечују је одржан црквено-народни сабор, на ком је учествовало десет српских црквено-великодостојника. Током сабора рукоположен је за епископа цетињско-црногорског, Данило Петровић-Његош (јунак „Горског вијенца“). Патријарх Чарнојевић је у Сечују намеравао подићи манастир, основати гимназију, отворити штампарију. Међутим, владар Хабзбуршке царевине, Леополд I му је доделио у Даљу нови посед. Заветни дан сечујских Срба је празник Св. великомученика Пантелејмона (9. авг./27. јул). Светкује се од год. 1784, након пожара са срећним исходом, а на предлог епископа будимско-темишварског, Софронија Кириловића - родом Сечујца. Према статистичким подацима Карловачке митрополије год. 1900. Сечуј је имао 129 српска дома. Почетком 21. столећа остало је тек 2 српске куће. Топоним „Рац-Мала“ (српска градска четврт) подсећа да је овде некада живело више стотина Срба, који су током треће деценије 20. века, малтене, сви оптирали у КСХС, потоњу Југославију. На једном од сечујских брежуљака, на Владичином брду, умире српско гробље. Седамдесетак надгробних споменика чува презимена негдашњих Сечујаца (земљорадника, занатлија, домаћица, деце и оних који преминуше у цвету младости): Апарац, Бановић, Бебић, Бољарић, Божучанин, Бугарић, Вулетић, Давидовић, Десанчић, Димић, Ђенић, Ђукић, Јевремовић, Јовановић, Ковачевић, Куртешан, Латинчић, Марић, Мијатовић, Пандуровић, Параносић, Плавшић, Поповић, Радивојевић, Ратковић, Рашић, Ристић, Субота, Топонарски, Тупенарац, Туцаковић, Ћићић, Увалић, Угљешић, Шмрчак, Шмрчковић. На „кермез“ (храмовну славу) долазе нам и потомци сечујских оптаната. Архивска грађа негдашње сечујске православне црквено-школске општине похрањена је у Архиви Епархије будимске, у Сентандреји. Фонд из раздобља: 1779-1944, садржи 85 књига и 6 кутија списа. Матичне књиге се воде од 1777. Екстеријер сечујског храма је, државним средствина, обновљен (2015-2018). Наравно, има проблема – а било би још доста тога и да се уради (...)